1. Legenda o Judinoj ženi
„Sebastijane!!!!!“ – zaori se ženski glas seoskom crkvom.
Tek je svitalo i bilo je prilično mračno unutra. Nije bilo nikoga. Nije se ništa čulo. Tišinu su razarali samo užurbani koraci mlade devojke u venčanici.
„Sebastijane...“ – prošaputa ovaj put jedvačujno. Jecala je gledajući telo mladog sveštenika Sebastijana. Njegovo lice je bilo mirno i prelepo, čak i u smrti. Samo što ovaj put nisu mogle da je pogledaju njegove tople oči. Ovaj put su bile ugašene. Zauvek. Zagrlila ga je i jecala. Pokušavala je da ga probudi, iako je dobro znala da ne spava. Krv, koja mu se slivala niz vrat, je natapala venčanicu koju je Altagrasija nosila na sebi. Nije marila. Više ništa nije bilo bitno.
„Šta se ovde dešava?“ – odjeknu dvoranom staričin glas. Pripadao je kaluđerici Isabel, koja je upravo dolazila na ranu jutarnju molitvu.
Altagrasija pokuša da obriše suze i da objasni, ali jednostavno nije mogla. Nevidljiva gvozdena šaka joj je stegla grlo. Pokušavala je da udahne, ali joj je to samo zadavalo bol.
„On... On je mrtav...“ – prošaputa preneražena kaluđerica Isabel širom otvorenih očiju. Ni ona nije mogla sebi da dođe od šoka. Sebastijan je bio mladi sveštenik, koga su voleli svi u selu.
„UBICO!!!!!“
„Šta? Ne... Ja ne... Nisam...“ – promuca Altagrasija zatečena.
„Judo! Ubila si svetog čoveka...“ – prozbori Isabel polako dolazeći sebi od šoka.
„Ne, ne shvataš...“ – zajeca Altagrasija. Pođe da obriše suze sa lica, ali primeti da su joj rukavice koje nosi u potpunosti natopljene Sebastijanovom krvlju. Pored nje je bila razbijena statua svetog Jude. Na sekund se pribrala i sagledala situaciju Isabelinim očima. Želela je da joj objasni, ali nije znala kako.
„Judo... Judina ženo... Izdajice...“ – proklinjala ju je kaluđerica.
„Saslušaj me...“ – prošaputa Altagrasija najglasnije što je mogla. Glas je nije služio najbolje. Još je bila u šoku. Polako skloni Sebastijanovu glavu sa svog krila i krenu prema Isabel.
Isabel na trenutak zaneme. Prestravila ju je Altagrasijina pojava. Bela venčanica je izgledala prilično jezivo i sablasno umrljana krvlju. Bio je to prizor koji će je noćima kasnije progoniti u snovima.
„Ne prilazi mi!“ – viknu Isabel. „Ne prilazi mi!!!“
Altagrasija zastade. Pokuša nešto da kaže, ali nije znala šta. Samo spusti glavu i zaplaka. Podiže pogled taman u trenutku kada je kaluđerica Isabel trkom napuštala crkvu i vikala koliko ju je grlo nosilo.
U narednih sat vremena se odigralno mnoštvo stvari. Narod je, na čelu sa kaluđericom Isabel, upao u crkvu i praktično izneo Altagrasiju napolje. Vukli su je i udarali. Bili su prilično grubi. Nije mogla da se pomiri sa bolom zbog gibitka Sebastijana, a već je morala da se bori sa drugom nesrećom koja ju je snašla.
„Ubico! Judina ženo! Ubila si sveštenika!“ – skandirali su.
Glasovi su joj odzvanjali u glavi. Dopirali su sa svih strana. Ništa nije razumela. Gušila se u suzama. Bol više nije ni osećala.
„Ubico!“ – unese joj se jedna žena u facu vukući je jednom rukom za kosu.
„UBILA SAM GA... JESAM... TO SAM BILA JA... – zaurla Altagrasija. Nije znala šta priča, ali je mislila da je to jedini način da prestanu.
Slika koja je istog dana obišla sve novine i televizije u zemlji je bio lik žene koja u krvavoj venčanici sedi na zadnjem sedištu policijskih kola. „Osvetiću vam se... Svima!“ – bile su njene zadnje reči upućene građanima okupljenim oko nje.
Ista ta slika je i danas, nakon punih 20 godina ponovo osvanula na gradskim vestima. Legenda o Judinoj ženi nije bila zaboravljena. Čak je često i prepričavana i služila je za plašenje neposlušne dece. Legenda je ponovo oživela u punom jeku na dan Altagrasijinog izlaska iz zatvora. Dobila je pomilovanje zbog uzornog ponašanja. Međutim, narod je mislio drugačije. Neko tako surov kao ona ne zaslužuje ni trunku samilosti.
„Narod je okupljen oko gradskog zatvora. Jasno iskazuju svoj stav o puštanju Altagrasije del Toro iz zatvora. Judina žena, kako je poznatija u narodu, kroz nekoliko trenutaka treba da napusti ćelije zatvora u kojima je provela punih 20 godina.“ – govorio je strastveno 40-godišnji novinar Markos Paul u svoj mikrofon. Čak malo i previše, ali to je valjda trebala da bude odlika dobrog novinara. Ako je suditi po tome, Markos je odlično radio svoj posao.
„Moram priznati da ne razumem odluku gradskog suda da je pusti na slobodu. Nikakvim primerenim ponašanjem se ne može iskupiti za monstuozni zločin koji je počinila. Ubiti tako mladog čoveka, pritom još i sveštenika, je neoprostiv greh. Šta je loše taj mladić ikome mogao da učini? Lično sam ga poznavao i bio je kao svetac na Zemlji. Zahtevam od suda da ponovo razmotri svoju odluku. Altagrasija nije zaslužila da hoda okolo slobodno, kao da nije ništa učinila. Smrtna kazna je premala za takvu osobu, ako je ljudskim bićem uopšte mogu i nazvati. Podsećam vas još jednom da nikada nije pronađeno telo tragično nastradalog sveštenika Sebastijana još od tog kobnog 3. januara 1983. godine.“
Rikarda, riđokosa žena u kratkoj haljini koja nije priličila njenim sredovečnim godinama, se prekrsti slušajući Markosov izveštaj preko tranzistora. Nekada davno je bila Altagrasijina najbolja prijateljica. Delile su sve. Dobro i loše. Ali od tog 3. januara se sve promenilo. Više je nikada nije videla. Pomalo ju je i plašio njen izlazak iz zatvora. Poznavala ju je bolje nego bilo ko na ovom svetu i znala je da će hteti osvetu. Naravno, želeće i svoje nasledstvo nazad.
„Ema, čuješ li ovo?“ – prošaputa ona uz dubok uzdah.
„Šta?“ – upita je mlada atraktivna plavuša popravljajući ukrasnu traku na jednoj od ruža iz cvetnog luka koji se nalazio na ulazu u vinograde. Upravo se odigravala proslava berbe u najčuvenijoj vineriji u okrugu – del Toro. Pripadala je Altagrasijinom ocu, Huan Visente del Torou, koji je poginuo pre više od 15 godina. Nakon toga je vinerija izdata gospodinu Vajsmanu na 10 godina, a trenutno njom upravlja njegov sin Solomon Vajsman, Emin verenik.
„Altagrasija del Toro izlazi iz zatvora. Znaš li šta to znači?“
„Šta?“ – upita Ema ponovo namršteno.
„Želeće svoje vinograde nazad. Biće veoma ljuta kada sazna da se ne nalaze u vlasništvu njene porodice.“ – pokuša Rikarda da joj učini stvari malo jasnijim.
„Salomonov ugovor ističe za godinu i po dana. Tada će Altagrasija moći da ih dobije nazad, a do tada ništa.“ – nasmeja se Ema Rikardinoj uznemirenosti.
„Ema, ti baš ništa ne shvataš. Trebalo bi da se sećaš na koji način je Solomon došao do vinograda. Žena pokojnog Huan Visente del Toroa, Berenise, i nije bila baš prisebna kada je potpisivala taj ugovor. Svi znamo da je ona otišla sa živcima nakon muževe smrti. Ko bi je i krivio, sirotica. Ćerka u zatvoru, muž mrtav. Praktično je ostala sama. Misliš li da Altagrasija neće shvatiti kako se Solomon okoristio o njeno tadašnje stanje?“
„Pa, nije mogla ona onako poluluda da vodi toliku vineriju. Propala bi u roku od pola godine.“ – odgovori Ema.
„Zapamti samo šta sam ti rekla, Ema. Altagrasija je opasna žena. Ne mogu ni zamisliti koliko se samo besa nakupilo u njoj tokom svih ovih godina.“
„Kako god...“
Ema nije bila ni svesna koliko su Rikardine sumnje bile osnovane. Zlo i ogorčenost su se jasno oslikavali u Altagrasijinim očima. Imala je pogled koji može da ubije. Podilazila je jeza onoga koga bi pogledala. Altagrasija zaveza svoju dugu crnu kosu u čvrst konjski rep. Izvadi medaljon svetog Jude, poljubi ga i stavi ga oko vrata.
Policajci otvoriše teška ulazna vrata zatvora. Altagrasija konačno udahnu vazduh pun slobode. Nije marila za ljude koji su ponovo skandirali oko nje. Nije htela da im pokaže ni trunku straha. Nije se ni plašila. Oni su ti koji bi trebali da se plaše...
|
